Tužan proljetni dan započeo je u tišini i uz kišu.
Pružili ste korak da stignete na autobus, da što manje pokisnete i na vreme dođete do svojih kancelarija, prodavnica, pekara, fabrika… Nije bilo zgodno da zastanete, prošetate se, niti da gledate oko sebe.
Ali, ova kuca nije imala šta drugo da radi nego da posmatra ljude čije su cipele tupo udarale u beton batajničke željezničke stanice.
Pas je bio potpuno mokar i lagano je povijao glavu za malobrojnim putnicima koji su izlazili na peron regionalnog voza.
Zamajavajući se kišobranom, u mislima već na svom radnom mestu, prolaznici su ga, vjerovatno, jedva i opazili.
Pitanje je da li ga je danas iko pomazio, makar i nogom.
Foto: Mateja Beljan
A o hrani – da ne govorimo. Tako pokisao sigurno je tražio bar koricu hljeba u okolini.
Ovakvih pasa ima mnogo na ulicama grada. A za njihovu sudbinu krivac je čovjek.
Možda nije ničija dužnost da ih pomazi, nahrani i napoji, ali je dužnost svakoga od nas da se o svojim ljubimcima brinemo, baš kao i o njihovom potomstvu.
Stari je običaj da se neželjeni psi puštaju na ulice. A posljedice izgledaju ovako – tužno.
(telegraf.rs)
