“Imao sam 18 godina kada su roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći.
Ostao sam ja i dvije mlaće sestre, 7 i 3 godine su imale tada. Preko noći sam morao da odrastem, da postanem čovjek. Nisam dozvolio da ih uzme socijalna služba i da moje sestre rastu u domu. Napustio sam školu i počeo da radim.
Bilo je teško, danas razmaženi tinejdžer, sutra fizički radnik, ali morao sam. Nikada nisam izlazi, nisam imao djevojke, sve sam trošio da preživimo i da one imaju sve
Bio sam im i otac i majka i brat… sve sam im bio, a i one su meni sa druge strane bile sve.
Moja starija sestra juče je postala punoljetna, napunila je 18 godina, nije najbolja učenica, ali je među najboljim u razredu. Iduće godine završava srednju školu i ako Bog da upisati će fakultet. Sve je bliže dan kada će postati neko i nešto, mlađa je još mala, ali idemo dan po dan i ona će doći u ove godine kada će početi planirati svoj život. Bilo je teško, teško je i sada, ali ćemo hrabro izgurati do kraja.”
