oj vjerenik Dejvid mašta o tome da živimo u Engleskoj, odakle sam ja. Ja bih, pak, radije da živimo u njegovoj velelepnoj vili sa pogledom na okean u Kaliforniji. Šta god da odlučimo, on želi da uvijek budem svjesna jednog – da sam mu potpuno zarobila srce, iako je prije pet godina, kada mu je okrutna sudbina odnijela ženu, a on ostao udovac, mislio da je nemoguće da će opet voljeti. I Dejvidov 15-godišnji sin Leri me obožava. Zove me “mama” i redovno mi šalje mejlove iz internata.
A što se mene tiče, pa ja živim san. Koja žena ne sanja da će je s nogu oboriti đavolski zgodan, beznadežno romantičan hirurg koji je uz to i prljavo bogat? Postoji samo jedan problem – moj vjerenik, dr Dejvid Smit, nije ništa od toga.
On je izmišljen lik koji ordinira po društvenim mrežama i traži žrtve od kojih će isisati novac, piše Klaudija Konel, britanska novinarka koja se bavi upravo ovakvim slučajevima “ketfišinga”, odnosno prevara na internetu. Klaudija kaže da je prošle godine od Engleza ovakvim prevarama oteto 63 miliona funti – to je podatak policije koja se bavi internet kriminalom.
Kao samica koja dosta piše o svom ljubavnom životu, česta sam meta ovakvih pokušaja. Obično odmah blokiram takve naloge, ali budući da je karantin u toku i da mi je dosadno, riješila sam da sa par prevaranata popričam i pokušam da prevarim prevaranta.
Sve je počelo na Fejsbuku, kada sam dobila zahtjev za prijateljstvo od Dejvida Smita, ni manje ni više nego neurohirurga. Slike su pokazivale nevjerovatno zgodnog muškarca. Prihvatila sam zahtev i odmah mi je stigla poruka. Dejvid je, kaže, iz Los Anđelesa, ali trenutno je na UN misiji u Avganistanu.
Ovakvi prevaranti, koji obično operišu iz Nigerije ili Gane, uglavnom tvrde da su vezani za vojsku jer će tako imati objašnjenje zašto ne mogu da se jave video pozivom.
Dejvid je odmah prešao na stvar: “Želim da prije svega dobijem uvid u tvoje životne okolnosti i da te ispoštujem kao ženu”, rekao mi je i nastavio da se raspituje da li sam udata, da li imam djecu, da li imam veliku kuću. Odgovorila sam na pitanja i poslala i ja svoja. Znajući da će većina prevaranata reći da su udovci i dodati neku tragičnu priču o tome, moje prvo pitanje bilo je vezano za njegov bračni status. Tužna priča veoma je važna jer će time prevarant pokazati da je osjećajan muškarac, koji se pritom ne plaši vezivanja.
I, naravno, Dejvidova žena umrla je u saobraćajnoj nesreći prije pet godina. Bila je ljubav njegovog života i do danas je gorko oplakuje i mnogo je vezanih dana i noći proveo na njenom grobu. “Život mi je tužan otkad je nema”, piše mi.
Odmah krećem u potragu za Dejvidovim slikama i eto ga na Instagramu. To je zapravo dr Fernando Gomez iz Brazila, koji ima armiju pratilaca na Instagramu.
Poslije par dana dopisivanja, Dejvid mi predlaže da pređemo na Google Hangouts i prihvatam. Ovo je takođe klasičan potez prevaranata jer znaju da bi Fejsbuk svakog časa mogao da im ukloni nalog na kome se lažno predstavljaju.
Dejvid nastavlja da me obara s nogu. Već 48 sati od prve poruke, želi da me vidi što prije. Sutradan, priznaje mi da sam njegova srodna duša. Želi da zna sve o meni, a romantičar kakav jeste, šalje mi da su njegove omiljene boje bijela i crvena. “Bijela označava čisto srce, crvena ljubav. Kad ih pomešamo, dobijamo ljubav čistog srca”, objašnjava mi.
Dejvid mi priča o teškim uslovima u kampu u Avganistanu. Ne samo da je neurohirurg, on zna sve – šije ruke i noge, amputira ih, a kada ne brine o ranjenicima, čisti kamp i kuva. Heroj, kažem vam.
Šalje mi i dvije slike svog kampa. Pretražujem jednu od njih i vidim da je to izbjeglički kamp u Gvatemali. Drugu sliku ne moram ni da tražim jer na samoj slici piše “Kamp Delta, Gvantanamo”. Naravno, Dejvid mi, kada mu ukažem na to, objašnjava da to jesu slike njegovog kampa. Taj natpis stavili su da zbune neprijatelja. Vrlo lukavo.
Nedelju dana čekam trenutak kada će konačno da mi traži novac. Pitam se kako će to da izvede. Prije toga, priprema teren. Jadničak, život mu je jedan niz tragedija. Roditelji su mu mrtvi – majka umrla na porođaju, otac poginuo u avionskoj nesreći. Nema braće i sestara. Ne može da pristupi svom bankovnom računu iz Avganistana. Hoće da se povuče, ali mora da čeka dozvolu UN. UN su stvarno grozan poslodavac – nisu mu dali ni dan odmora kada je upucan u ruku. Ili bješe u nogu? Nisam sigurna, Dejvid to stalno brka.
Jednom prilikom pričao mi je o tome kako je njegova prošla ljubavna veza okončana zbog “prevara i laži”. Kaže, izbacio je ženu iz kuće nakon što ju je uhvatio da spava s njegovim najboljim prijateljem. Čekaj malo, da li je to ista ona žena nad čijim je grobom danima plakao i koju već pet godina oplakuje? Ko će znati. Dejvid, naime, nije jedan čovek. Dejvid je 24 sata dnevno onlajn i tačno vidim da ih ima više. Samo jedan ima savršen engleski. Ostali su poprilično nepismeni. Zato mogu da mu se obraćam i sa Dejvid, Daglas i Donald. Nikad se ne buni.
Dejvid se svakog dana sve više zaljubljuje u mene. “Ljubavi moja, ti zaslužuješ ceo svet. Nažalost, svijet ne mogu da ti dam, ali mogu da ti dam nešto vrjednije od toga. Moje srce, dušu i cijelog mene”, piše mi u naletu ljubavnog zanosa. Na to ja napišem “Ok”. To ga nimalo ne obeshrabruje. Kada ga pitam šta ga je prvo privuklo mom Fejsbuk profilu, uvjerava me da su to moje prelijepe plave oči. Moje oči su braon boje, ali ko će se još baviti takvim tričarijama kada smo usred ovakve sudbonosne romanse?
Šalje mi i slike svog sina Lerija koji ima 15 godina. Šalje mi jednu sliku na kojoj osmogodišnje dijete piše Deda Mrazu. Leri je vrlo sitan za svoje godine. Leri ide u elitnu Santa Katalina školu u Kaliforniji. Ta škola postoji, ali je ženska. Leri mi se i sam javlja. Piše mi o svojim danima u internatu. Lijepo mu je, ali djeca ga maltretiraju jer nema ajfon. Nema ni ajped. Otac ne može da mu pošalje pare da kupi to. Neću dozvoliti da mi posinka bilo ko maltretira, pa Leriju odgovaram da ću odmah zvati školu i raspitati se. Leri onda piše da ipak telefon i ajped nisu važni, ne treba da gnjavim školu niti sebe tim glupostima.
Onda u igru opet ulazi Dejvid, nekih mjesec dana od početka dopisivanja. UN su pristale da ga puste. Međutim, prije toga mora u posljednju, opasnu misiju. Toliko opasnu da mu UN daje milion dolara da je izvrši. Želi da mu ih ja čuvam. Zato mu šaljem nepostojeću adresu, savingscompany676@gmail.com. Odmah mi stiže mejl izvjesnog diplomate Alberta Džonsona. Albert kaže da moram da mu pošaljem 5,700 funti za takse i poreze.
Odmah javljam to svom vjereniku. Zbunjena sam. Kako da pošaljem toliku sumu novca za nekoga kome ni glas nisam čula. Moram prvo da vidim i čujem svog vjerenika. Dejvid mi šalje video koji je skinut sa naloga dr Gomeza na kome šalje poljubac fanovima.
Prestajem da mu se javljam. “Vidim da me više ne voliš, srce mi je slomljeno”, šalje mi očajničke poruke. Kada vidi da mu ništa ne uspijeva, opet u igru ulazi Leri. “Mama, obećala si da ćeš me uvijek činiti srećnim. Zašto me sad rastužuješ?”. I verovali ili ne, osećam nekakvu krivicu zbog tog nepostojećeg posinka.
Konačno, Dejvid pristaje da se čujemo. Sad mi je jasno zašto je izbjegavao. Javlja mi se čovjek sa akcentom koji nikako nije američki, a čujem gomilu djece oko njega. U narednih par dana, zasipa me porukama. Govori mi da mu je život u opasnosti. Poslije par dana, piše mi: “Ljubavi, bez povjerenja nemamo ništa. Dušo, pošalji novac”. Konačno radim ono što bi trebalo da uradi svaka žena kojoj se javljaju nepoznati muškarci na internetu – blokirala sam ga.
(Žena Blic)
