Selma je bila odlična učenica četvrtog razreda. Ne samo to, ona je bila najbolja učenica u svom razredu.
Učitelj je nikada nije mogao zateći nespremnu osim kada bi drijemala na času pa ne bi dobro čula pitanje. Tako je bilo i ovog dana. “Selma, zar opet?“, trgnuo ju je glas učitelja. “Koji je danas razlog tvog odsustva s časa?“ upitao je. Gotovo mehanički, Selma se digla na noge: “Izvinite, učitelju, ali babo danas ima važan sastanak, a ja još ne znam popeglati odijelo, tako da sam ga peglala do ponoći i na kraju je došla komšinica i popravila…” Njene riječi prekide glasni smijeh djece u razredu.
Učitelj je samo zlovoljno progunđao: “Trebala si odmah zvati komšinicu!” Dok je sjedala, suze su se slijevale niz njeno mlado, nenaspavano lice. Na izrugivanje djece već se bila navikla, ali bi je uvijek iznova uvrijedilo učiteljevo nerazumijevanje.
Prešutjela je da je poslije ponoći još dva sata bila budna jer je vježbala matematiku. Pogledala je kroz prozor i misli joj odlutaše u prošlost. Za sedmicu dana njen brat puni svoju prvu godinu. Godina dana, duga, preduga, prošla je od kada se Selmin život promijenio.
Tog dana Selma je svoju mamu, svu sretnu i radosnu, ispratila u bolnicu. Dok joj je pomagala spakirati stvari, mama ju je radosno i nježno milovala po glavi, čas učeći dove, čas pjevušeći ilahije. Na vratima su se izljubile, a Selma nije ni slutila da posljednji put grli i ljubi svoju majku. Zaključala se i radila domaći zadatak iščekujuci oca koji je mamu odvezao u bolnicu. Nije prošlo mnogo i babo se vratio. Rekao je da je mama dobro i da samo trebaju čekati da im jave kada se rodi novi član njihove porodice. Sati su prolazili sporo i tek nakon što su klanjali akšam-namaz, telefon je zazvonio. Babo se s velikim nestrpljenjem javio, a Selma je netremice gledala u njega. “Da, ja sam”, čula je svog oca. “Ozbiljno?! Selma, dobila si brata! Allahu ekber!“, uzbuđeno je uzvikivao Selmin otac. Odjednom su babina radost i uzbuđenje stali, a lice mu je promijenilo izgled dok je slušao šta mu glas s druge strane govori: “Da, odmah dolazim”, rekao je kratko i spustio slušalicu. Čas-dva zurio je u prazno, a onda se pribrao i pogledao u Selmu rekavši: “Selma, dušo, dobila si jakog i zdravog brata, samo mama se ne osjeća baš dobro pa ja sad odoh da vidim šta joj treba.” Uzeo je ključeve od auta, poljubio svoju kćer i izašao. Selma je bila dosta samostalno dijete tako da je znala šta da radi, ali ipak noću nije ostajala sama pa se sada pomalo plašila. Nastojala je samu sebe da ohrabri time što je zamišljala dolazak mame i brata kući. Radovala se, jer je već odavno željela brata ili sestru.
Klanjala je jaciju, a babe još nije bilo. Doći će on, tješila se i na kraju je legla da spava. Ujutro ju je probudio sabahski ezan, ali ne i njena majka. Malo se vrtjela pa se ponovo zavukla u toplu postelju misleći: “Nema mame, neće znati da nisam klanjala.” A onda opet kao da neko reče: “Selma, mama ne vidi, ali vidi tvoj Gospodar kojem se klanjaš!” Kao nečim udarena, skoči iz kreveta, uze abdest i klanja sabah-namaz. Mama joj je pričala i sad se uvjerila da su uz nju meleki koji je navraćaju na dobro. Bila je ponosna na sebe što je poslušala njih, a ne prokletog šejtana. Jedva je čekala da to ispriča majci. Krenula je u sobu da probudi babu i vidjela da on ustvari nije ni dolazio kući. Tijelom joj prođe neki grč pri pomisli da je sama spavala, ali opet joj na um padoše majčine riječi da čovjek nije sam, da ga uvijek čuvaju meleki. Kada je bilo vrijeme da pođe u školu, Selma se spremila i krenula. Tri puta se vraćala da provjeri da li su vrata dobro zaključana. U školi se svima hvalila kako je dobila brata, i jedva je čekala zadnji čas da pohita kući. Došavši pred ulaz svoje zgrade, Selma opazi mnoga auta. Prepoznala je daidžino auto, pa tetkovo, amidžino…” Eno, i djedo mi je stigao”, naglas progovori i potrča u haustor.
Vrata su bila otključana i Selma uđe. Sve je bilo tiho, i ne onako kako je očekivala. Amidžinica i tetka nešto su radile u kuhinji, a ostali su sjedili u dnevnom boravku kada im Selma nazva selam. Pogledom je tražila majku i zastade na babinom bolnom licu. Tog trenutka shvati da nešto nije u redu. “Možda se brat razbolio”, mislila je. Otac ustade, zagrli je i povede u njenu sobu. “Moramo ozbiljno razgovarati”, tiho progovori. Selma mu uputi upitan pogled i na licu svog oca ugleda suze. Lice mu je bilo veoma zabrinuto, nekako strašno. “Valjda nije spavao”, mislila je Selma. “Babo plače“, čudila se, “čak i ne krije suze.” “Selma, ljubavi, moraš biti jaka”, izustio je. “Mama je sinoć imala težak i komplikovan porod koji njeno tijelo nije moglo da podnese. Otišla je na onaj svijet.” Bolno je jecao i kao da se više nije obraćao Selmi, toj devetogodišnjoj djevojčici. “Selma, moramo ostati jaki, ona je dobro, inšallah, zadnje su joj riječi bile šehadet. Selma, čekat će nas u Džennetu, ako Bog da.”
Sada je i Selma jecala. Grlili su se i gušili u suzama. Nijemo su obećali jedno drugom da će izdržati uz Allahovu pomoć. Dani su prolazili, a Selmi je bivalo sve teže. Mislila je da će se navići s vremenom, ali kako je vrijeme odmicalo, tuga se samo produbljivala. Brata Bilala uzela je nana da odgaja. Tražila je i Selmu, ali otac je nije dao. “Ako mi i nju uzmeš, onda si mi uzela i život, ona mi je sva utjeha”, govorio je. U početku su rijetko posjećivali brata. Kao da su ga krivili za smrt voljene osobe, ali Selma se borila protiv toga i ma koliko da joj je bilo teško, često je molila babu da posjete nanu i Bilala. To ime mu je majka htjela dati dok je još bio dio nje. Babo i Selma tada se nisu slagali, ali kada je majka preselila, Bilal kao da se rodio s tim imenom. Djevojčica se trudila da bar u kućnim poslovima zamijeni majku. Brzo je učila pa je nešto i kuhala, prala, čistila. Željela je da olakša ocu, a, s druge strane, on bi je ponekad kritikovao što se toliko zamara. Kada bi tada ugledao Selmino tužno lice, odmah bi je uposlio nečim jer je shvatio da joj to olakšava patnju i tugu za majkom. I tako su dani prolazili, evo sad će godina. Završio se zadnji čas i Selma pohita u dvorište. Petkom bi otac izlazio ranije kući zbog džuma-namaza pa bi svratio po Selmu u školu. Vidjela je da je već čeka ispred, sjela je u auto i poselamila oca. Došavši kući, rekao joj je da s njom treba ozbiljno da razgovara. Selma se preznoji, srce joj jako zalupa, a glas utihnu.
Prisjetila se dana kad joj je babo saopćio da je majka preselila. “Šta li je sad?“, pitala je samu sebe. Otac se, vidjevši njenu uznemirenost, nasmija i reče: “Hej ludice, nije ništa opasno!” Selma odahnu, ali još uvijek je iščekivala ishod svega. “Pa ovako”, poče otac, “vidiš da nam je veoma teško bez mame. Ja se brinem za tebe dok me nema, a ti se iscrpi radeći po kući da bi je zamijenila.” “Babo, je li mu’minka?”, pitanjem ga prekinu Selma.
Sada je otac ostao zatečen. Znao je da mu je kći mala pametnica, ali ga je uvijek iznova iznenađivala. “Da, kćeri, vjernica je.” “Onda se, babo, oženi, ali imam dva uvjeta.” “Reci, golubice moja”, s olakšanjem će otac. “Prvi je, babo, da Bilal dođe kući”, kao iz topa reče. Otac je preduhitri: “To se podrazumijeva, a drugi?” “Babo, zamoli je da ne nosi mamine haljine i hidžabe, to bi bilo previše bolno.”
