Nataša K.Š iz Novog Sada. Nedavno je na svom Facebook profilu objavila emotivan status u kojem prikazuje ljude (uglavnom trudnice i majke) koji žive u Srbiji i pokušava odgovoriti na pitanje: Koliko je zapravo novca potrebno za sreću?
o-Što ne raditi kada ste u US-facebooku
U nastavku vam donosimo kompletan Natašin status:
——Ušla sam u rodilište… Na porodiljnom krevetu sjedio je mladić od dvadesetak godina, mršav, upalih obraza i podočnjaka. Ne možeš čuti.
Babica je prišla i rekla mi: “Doktore, ovoj gospođi je proširen grlić maternice šest centimetara.” Termin je kraj sljedećeg mjeseca, a beba je još jako mala. “
“Kako se zoveš?” upitao sam i prišao ženi.
– Milica – jedva čujan glas.
“Odakle si?” nastavio sam pitati.
“Odavde”, rekla je, “ovdje se udajem.”
“Dragi moj Milis, zašto si tako mršav? Jedeš li?”, pitala sam.
“Da, kratko je odgovorio. Dobro jedem. Znate doktore, moj muž radi i zarađuje, ne pije. Dobro je. Svaki dan jedemo kruh i nešto kuhamo. Živim dobro, ne žalim se”, On je rekao.
Počeo sam se lediti… i shvatio sam da je bila iskrena. Ako je tako. Ona jede doslovno samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
“Millis, tko je pored tebe? Brat, sestra?”, pitao sam.
“Tu je samo moja sestra, doktorica, ali ona živi u udomiteljskoj obitelji. Znate, mama je umrla, a tata radi po cijele dane i ne zna što bi sa mnom. Jako sam vrijedna, čistim, Kuharica. Otišla sam na tržnicu koju su bacili. Rekao mi je, našla sam ti muža. Tako sam se udala.
“Također, je li ti muž zgodan?” pokušala sam se našaliti.
“Dobro je”, rekao je, a zatim zašutio. Samo je grimasa na njezinu licu odavala da je boli. Mlada žena koja je prihvatila stvarnost koliko god ona bila teška, nije znala za bolje i umrla je u nemoći da išta promijeni.
Primalja mi je donijela rezultate krvne pretrage. Bacio sam pogled na novine i knedla mi je zastala u grlu. Teška anemija, hipoalbuminemija.
“Znaš,” nastavio je… “Djevojčica je. Zvat ću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprao i sastavio i znaš da je stvarno kao nova. I Pelene, imam pelene, ali nemoj se ljutiti, mislim da ću postati nervozan.”
“Polako, Millis”, rekao sam gledajući u babicu. Svi smo šutjeli. Nemamo što reći, srce nam je tijesno i bolno.
“Hajde, Millis, stisni se što više možeš.”
Milica je slušala, a njezino mršavo tijelo napreglo je svu snagu. Rodila je bebu. Beba je bila mršava, ali lijepa, puno je plakala i imala je crnu kosu.
“Mama ti je dobrodošla, draga. Pusti je meni da je poljubim, draga”, rekao je.
Grlio ju je, ljubio i plakao od sreće.
“Dušo, ti si mi sve.” Koliko je doktor težak? ” upitao.
“Molim te pričekaj trenutak, Millis, moramo izmjeriti bebu”, objasnila sam. Beba je teška 2200 grama. Donošena beba, gladna Milikina beba.
– Ona je lijepa doktorica, stvarno je lijepa.
“Da, Milis, ljepotice…”
Zamolio sam babicu da donese stvari da je presvučemo. Primalja je spustila glavu. Otišao se spremiti, ponio je torbu, najlonsku, običnu, u kojoj je bila stara pidžama, vrećica higijenskih uložaka i sapun.
“Millis, jesi li gladna ili žedna?”
“Nemam, pojest ću kasnije. Ne brini, ne treba mi puno”. Milica se prvi put nasmiješila.
Izlazila sam iz rađaonice i čekao me niski muškarac.
“Ja sam Milikin muž. Kako je Milika?”
“Da”, rekla sam gledajući ga. Pohabana majica, ali čista, široka trenirka i pohabane tenisice. Ruke, grube, ozlijeđene. Rodila je dijete i s djetetom je sve bilo u redu. Jako je sretan.
– Molim te, daj ovo Milici – rekao je i pružio malu kutiju keksa i soka. “Neka jede. Treba je nahraniti. Doći ću sutra. Idemo, moram još raditi…”
Otišao sam sa srcem ispunjenim tugom. ovo je istina. svuda oko mene.
Sljedećeg dana otišao sam je vidjeti. On mi se smiješi. Mirisalo je na sapun, kosa oprana u pidžami na porodu, jako čisto.
Razumio je pogled u mojim očima. Pogledao me u oči i rekao.
“Okupao sam je i osušio. Bilo je toplo. Pogledaj”, rekao je pokazujući na stol pokraj kreveta. Sok, napolitanke, čokolada.
“Dali su mi i nisam uzeo… Rekli su, jedi milise pa vidi kako si ti mršav, a mi debeli”.
Nasmiješila sam se i pogledala oko sebe…ove divne gospođe u sobi su imale potrebu pomoći joj i donijele su joj sve od uložaka do hrane ne uvrijedivši je ni na trenutak.
Dolazi dan otpusta. Na odlasku Milika je prišla da se zahvali…
“Neka Millis uživa. Nije to ništa.”
“hvala hvala…”
Čekao ih je…ljubio ih u kosu, dao Miliku ružu…tako se valjao…
Pogledao sam ih i pomislio…koliko košta biti sretan? Stvarno ne znam…
“Neka Millis uživa. Nije to ništa.”
“hvala hvala…”
Čekao ih je…ljubio ih u kosu, dao Miliku ružu…tako se valjao…
Pogledao sam ih i pomislio…koliko košta biti sretan? Stvarno ne znam…
Leave a Reply